 |
13.07.2006., četvrtak
10.12.2005., subota
Milica njenom Dragom
|
Dvoje ljudi, poput nas, nemaju kraja ni smrti, radjaju se vise puta dok zive, imaju vecnost prirode. Volim te Bebo :) |
|
Bebo! Tvoj put, posut je svetloscu i zlatom. Tako, da gde god da si, Ti svetlis i ja sam uvek tu, uz tebe-oduvek!!! Grlim te i ljubim, najdraza!!!! Tvoj d-RAA-gi |
16.11.2005., srijeda
|
Osvrcem se, koraka tvojih nema iza, a cini se kao da si tik uz mene, da me pratis verno putevima sveta, putevima svetla prekrasna. Dah tvoje strasti uzavrele osecam, cistotu tvoje pohote, tezinu tvoje zelje, sudbinsku vezanost u prostoru dve zbilje bremenitog vremena, kao lik i odraz lika u ogledalu, kao sladostrasnu slutnju cveta da postace socni plod rajskog voca. No ne desava se to svima. Ponekad cvet zauvek ostane cvet, ponekad kad se prostor zgusne i postane velika nemogucnost onda odraz cveta u ogledalu ne moze da se nadje u zbilji, vec postaje carobna mogucnost nedorecene stvarnosti, postaje zavodljivi miris ploda u praznim ustima onoga koji sve to odnekud posmatra, ostaje stravicni krik iz grla onoga koga nema…. A osecam te tu si tik uz mene korake tvoje cujem pratis me verno od pamtiveka putevima sveta. Dragi Janic. |
14.11.2005., ponedjeljak
|
BELO Beli prah iz belog neba do mene dolazi belog. I u tom odsustvu boja cini se kao da nicega nema. Srce moje puno bele punoce drhti od bajkovite beline. I kosa je moja vec odavno bela moja bela krv moja misao bela ove noci traje. Spusta se bela noc. Moji snovi puni beline. Beli covek udise beli vazduh. Belo belo je sve. Dragi Janic |
30.09.2005., petak
Nasoj dragoj , prelepoj i plemenitoj prijateljici, Biljani iz Skoplja, njeni Dragi i Milica
|
S V I L A Moj ljubljeni dospodine ! - Ne plasi se, ne pomeraj se, ne govori, niko nas nece videti. Ostani tako, zelim da te gledam, gledala sam te vec toliko puta ali ti tada nisi bio moj, sada jesi moj, ne prilazi mi, molim te, ostani tu gde jesi, imamo citavu noc samo za nas, a ja zelim da te gledam, nikada te tako nisam videla, sada kada je tvoje telo moje, i tvoja koza, sklopi oci, i miluj se, molim te. Ne otvaraj oci ako mozes, i miluj se, tako su lepe tvoje ruke, toliko sam ih puta sanjala a sad zelim da ih gledam na tvojoj kozi, tako, molim te nastavi, ne otvaraj oci, ja sam ovde, niko nemoze da nas vidi a ja sam pokraj tebe, miluj se, ljubljeni moj gospodine, miluj svoj ud , molim te, polako, kako je lepa tvoja ruka na tvom udu, nemoj da stajes, ja zelim da je gledami da te gledam, ljubljeni moj gospodine, ne otvaraj oci, ne jos, ne smes da se plasis jer ja sam pokraj tebe. Osecas li me? Ovde sam, mogu da te dodirnem, ovo je svila, osecas li je? to je svila moje haljine, ne otvaraj oci i osetices moju kozu, imaces moje usne, kad te prvi put dodirnem bice to mojim usnama, ti neces znati gde , u trenu ces osetiti vrelinu mojih usana na sebi, neces znati gde osim ako ne otvoris oci, ne otvaraj ih, osetices moje usne tamo gde ih ne ocekujes, iznenada, mozda na tvojim ocima, spisticu svoje usne na tvoje kapake i trepavice, osetices vrelinu duboko u sebi, moje usne na tvojim ocima, unutra, ili mozda na tvom udu, spusticu moje usne, tu, i razdvojicu ih klizeci sve nize i nize, pusticu da tvoj ud razdvoji moje usne prodiruci kroz njih, i gurajuci moj jezik, moja pljuvacka ce se slivati niz tvoju kozu do tvoje ruke, moj poljubac i tvoja ruka, jedno u drugom na tvom udu, sve dok te na kraju ne poljubim u srce, jer te zelim , ujescu kozu pod kojem kuca tvoje srce, jer te zelim, i sa tvojim srcem medju mojim usnama bices moj, zaista, sa mojim usnama na tvom srcu ti bices moj, zasvagda, ako mi ne verujes otvori oci, ljubljeni moj gospodine, i pogledaj me, to sam ja, ko bi ikada mogao da izbrise ovaj tren koji traje, i ovo moje telo na kojem vise nema svile, tvoje ruke koje ga dodituju, tvoje oci koje ga gledaju, tvoji prsti izmedju mojih nogu, tvoj jezik na mojim usnama, ti koji klizis ispod mene, hvatas moje kukove, podizes me, spustas me na tvoj ud, polao, ko bi ikada mogao da izbrise ovo, ti u meni koji se lagano kreces, tvoje ruke na mom licu, tvoji prsti u mojim ustima, blazenstvo u tvojim ocima, tvoj glas, kreses se lagano ali gotovo da mi nanosis bol, moje blazenstvo, moj glas, moje telo uz tvoje, tvoja ledja koja me podizu, tvoje ruke koje me ne pustaju, osecam udare u sebi, slatka predaja, vidim tvoje oci kako traze moje, zele da otkriju koliko bola smes da naneses, kolko god zelis, ljubljeni moj dospodine, nema kraja, nece se zavrsiti, zar ne vidis? niko nemoze izbrisati ovaj tren koji traje, zauvek ces zabacivati glavu unazad, jececi, zauvek cu sklapati oci odvajajuci suze sa svojih trepavica, moj glas u zagrljaju tvoga glasa, tvoja zestina koja me slama, kasno je da se bezi, nemoguce je odoleti, ovaj tren je morao biti, i ovaj tren jeste, veruj mi, ljubljeni moj gospodine, ovaj tren ce biti, od sad pa zanavek, bice, sve do kraja, - Vise se necemo videti, gospodine. Ono sto bese za nas mi ucinismo, i vi to znate. Verujte mi: ucinismo to zauvek. Zivite svoj zivot daleko od mene. I nemojte ni casa oklevati, ako to bude sluzilo vasoj sreci, da zaboravite ovu zenu koja vam sada, bez suza , kaze zbogom . Svila |
23.09.2005., petak
|
Covek sveden na svoju vidljivu polovinu ne zivi do kraja svog sna. Zato je svaki pesnik vise ili manje pesnik vatre. Ona je najbolji oblik pojavljivanja nevidljivog. Pepeo je vidljiv ali on nije nastao iz vatre vec iz naseg dodira sa njom i deli nasu prirodu. B.M |
14.09.2005., srijeda
|
POREKLO TUGE "Znao sam da u ovom cudesnom beskraju ona negde mora postojati" Nocas se neko iz snova mojih iskrao zemlju divnu osvojio sjaja punu i tajni nocas neko blizak meni trajao u lepoti. Dragi Janic |
26.08.2005., petak
Mojoj Milici
|
Zivim te i disem te , Milice jedina ljubavi moja. Ja koji sam lutao kao brod bez kormilara, ja koji nisam nalazio mirne luke, covek sa ocima punim vetra, i usoljenog pogleda....Drhtim pred tvojim nogama, okovan lepotom koju nanese zivot. U ocima tvojim, ocima srne , ja nadjoh sebe i svoj put, moj odraz biserni bljeska u ogledaliu tebe...!! I sumis u mojoj krvi kao tiha pesma trave, dozivas uvek novu lepotu u mene, rastes me..! Milice poslednja i prva ljubavi moja... I kao da nikada nisam voleo do tebe..! |
25.08.2005., četvrtak
Disem tvojim prisustvom Milice moja
|
Milice ljubavi moja jedina.. Da tebe nema … svet bi bio polovican Ti kao istina, postojis u meni svetioniku duse moje. I kako bih ja bez tebe svetlosti!?? Uranjam u novi dan zapisan likom tvojim, punis me svetloscu i ucis me da volim.. Zauvek. Dragi Janic |
02.07.2005., subota
Milici ili ... svetlosti u mome zivotu !
|
Nebo kao svila spustilo se na njeno lice u moje oko ! Dragi Janic |
19.06.2005., nedjelja
Milici
|
Svaka tvoja rec me obraduje, ispuni me srecom. Postojis kao prekrasna pesma tu samo za mene. ................... Duboko u tebi ja kao istina, kao svetlost sto smisao daje nasem zivotu. U tebi moj lik i moj pogled koji te dodiruje zlatna moja. Tako je od iskona tako jeste i sada. D. Janic |
06.06.2005., ponedjeljak
Milici za rodjendan
|
Neka te moji nezni poljupci uznesu do najvisih visina, ruka moja neka ti bude oslonac za sve tvoje buduce korake..! Srecan ti rodjendan ljubavi jedina moja. Tvoj Dragi. |
Razmisljanje
|
Ponekad nas zavede rec. Ponekad rec, zavedemo mi. Ponekad. Ponekad se u nas uvuce i slutnja i ceznja. Pa se trazimo u nepreglednim mogucnostima zbilje. Ponekad, samo ponekad, koracamo sa oblakom u oku, sa likom necijim bisernim. I tada nas uzmu nemiri i nadanja i strahovi... Ponekad, mislimo da je to bas ono pravo, pa ga cinimo, ziveci ga nesebicno, I tela i srca nam se rastacu u izmaglici novog jutra... Ima li nas tada ko zaista ? I koga mi to imamo, zaista? Ponekad, samo ponekad, gubeci sebe, gubimo, i ono sunce , sto na nebu cini nam se, blista samo za nas... I pitamo se tada ima li koga tamo u toj pesmi od krvi i mesa, sto misliti zna da misli, I ne znajuci, umiremo uvek sami... I necije ruke, nezne lake milovace nase odsustvo, nase nemanje.. Ponekad nas zavede rec, ponekad u trenucima ocaja i bola zagledani u nebo posuto zvedama placemo, znajuci da nismo ipak sami... S ljubavlju Dragi. |
05.06.2005., nedjelja
Milici
|
Divno suncano jutro. Nezno si me dodirnula svojim prisustvom iako nisi tu. I kao da nikada i nisi bila drugde do u meni i sa mnom. ............... ........ ........... ....... Tiho, tihano prikradem se tvojoj postelji od svile, ostavim ceznjivi poljubac na tvoje usne i tiho se povucem, bojeci se da te ne probudim.......... |
Milici
|
Kako je velika i lepa ljubav koju od tebe dobijam. Zelim da trajes, da te imam u srcu, da tvoje prisustvo omedjuje smisao mom danu. Zelim te zauvek. Tvoj Dragi. |
28.05.2005., subota
Mojoj Milici...Ti i ja, konacan oblik ljubavi !
|
U njenim ocima pun mesec i krosnje drveca. U njegovim belina koja dise. Nebo i zemlja. Dragi Janic |
13.02.2005., nedjelja
|
Ja nisam prelepi Hipolit da bi mi Posejdon poslao smrt kopita da me smozde u nekom Saronskom zalivu ali ti budi Dijana i ne trazi Eskulapa u stravicnim predelima sume vidaj me srcem sakrij makar ruzniji da sam u oblake tmaste i teske ali ako vec mora da se umre neka mi se krv nadje u crvenilu sumorne sase. Dragi Janic |
05.02.2005., subota
|
....Moje se srce prema tvome srcu ispruza kao cvet prema suncu..... |
12.01.2005., srijeda
|
Kad ga niko ne gleda more nije vise more ono je sto smo mi kad nas ne vidi niko.. -Sipervejl- Covek zna sta hoce da kaze pre nego sto kaze. Reci dolaze posle! Treba imati nedorecenost koja kazuje! Tako nekako ja vidim sebe i ono sto pisem. Opazanje se ne sme zavrsiti na dozivljavanju, vec na poimanju pojavnosti bica i sveta. To poimanje treba da bude opevanje sustine u formi zaborava u kojoj se ona konkretizuje I jedna velika istina koju sam pustio da izraste iz zaborava.... Sve cinimo, sve tako dobro cinimo, i mi, i nasi ocevi, no uzalud. Oni sto dolaze znaju pravi nacin!!! -Voli vas i grli vas Dragi- (do sledeceg razmisljanja) |
09.01.2005., nedjelja
Posle svega nadjena zemlja
|
Podigli su kuce i parkove. Izmislili su nedelju i sve ostele dane ne izuzimajuci ni petak.. U vrtovima su zasadili ruze za veliki praznik smrti i za sve svoje radosti.. Stavili su zavese na prozore i prilagodili su im se. Ako se nocu izgube, ujutru se pronadju.. Pesnik na kome zive spava ali nije mrtav. LJudi to znaju i oprezni su. Ja volim te ljude! B.M. |
|
Za ... (ili: kada su se prepoznali nebeska plavet i prekrasni lotosov cvet) Koracam s oblakom u oku sa likom tvojim bisernim. Sanjam, da me neko drzi u srcu, da moje prisustvo putuje necijim venama. Sanjam prekrasni cvet. Pa sav od strahova i pohote drhtim, bezglasno izgovarajuci tvoje ime, a ti, sva od svetlosti i lepote odlazis daleko nekom drugom snu..... Oslepelo moje snovovido oko na ostrici tvoje mladosti! Svega se secam a nicega nema samo odraz tvoj biserni u ogledalu zbilje, trenutak vecnosti koji traje. Jednom pesnik rece: "Onaj ko peva nezna jel to ljubav ili smrt.... Kad miris pomeri cvet gde je cvet? Dal tamo gde mirise s ruba sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet ." Dragi Janic |
07.01.2005., petak
|
TO SAM BIO JA Covek sa poludelom kosom pijan od vetra trazio je buket svetlosti u obliku suza. Covek sa poludelom kosom pijan od vetra pevao je pesmu i plakao. Covek sa poludelom kosom milovao je vetar rukama. Govorili su ljudi gle covek pijan od vetra. B. Miljkovic |
06.01.2005., četvrtak
|
Šta je poezija? -Upita svestenik. To je neizreciva tajna-odgovori Juko. Jednog jutra na prasak lonca s vodom proklija u glavi zrno poezije, probudi dusu i podari joj svoju lepotu. To je cas kad se kazuje neizrecivo. Trenutak za putovanje stojeci u mestu. trenutak kad covek postaje pesnik. Nista ne ulepsavati. Ne govoriti. Gledati i pisati jednu Haiku. Jednog jutra se pobudis. Vreme je da se povuces iz sveta da bi te on bolje iznenadio. Jednog jutra nadjes vremena da gledas sebe kako zivis. Maksans Fermin - S N E G- deo .. |
|
Otkako sam u snu videla čoveka kojeg ljubim, od tada sam počela voleti svoje snove. Ono no komachi (9. vek) |
01.01.2005., subota
Oko ptice
|
OKO PTICE Šta sve može stati u oku ptice Mogu da stanu velike planine livade i polja reke i mora u oko ptice može stati celo jedno nebo i sunce i mesec i zvezde u oko ptice mogu stati i veliki soliteri i malene kucice i koliba kraj šumarka i stado bezbrižno koje napasa stari pastir u oko ptice mogu stati pšenicna polja koja se zlate i šarene cvetne livade i bumbari i pcele sve, sve u oko ptice može stati cak i uplakano moje lice al ne može tugamoja i bol moj bez oblika što ruši smisao cele lepote što može stati u oku ptice. Dragi Janic |
Gabriel Garsija Markes-oprostajno pismo
|
Oproštajno pismo Gabrijela Garsije Markesa Spavao bih manje, a sanjao više Kada bih imao jedan komadic života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadic života, moguce je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, vec po onome što znace. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od cokolade. Kad bi mi Bog poklonio komadic života, oblacio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo telo, vec i dušu. Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i cekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica… Bože moj, kad bih imao jedan komadic života… Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauce da lete. Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa starošcu, vec sa zaboravom. Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi… Naucio sam da citav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u nacinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek. Naucio sam da covek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naueim od vas, premda mi to nece biti od vece koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja cu na žalost poceti da umirem… Markesovo oproštajno pismo prosledio je Milo Petrovic, filozof, koji je pre izvesnog vremena saznao da je G. G. Markes ozbiljno bolestan. Pre nedelju dana, posredstvom jednog kubanskog prijatelja, Milo je dobio i potvrdu te vesti. Markes se povukao iz javnosti, a preko Interneta uputio je svojim prijateljima ovaj kratki tekst oproštaja. |
31.12.2004., petak
|
Sifra za lose proljece (onoj koja je pod zemljom a nikada ne uspijeva umreti) Suncu nijesam dao u nas dom Dovoljno je bilo da ona udje. Nocu smo se igrali skrivalica. U toj igri Priznavali smo samo Poraze. Pobjede se uvek sanjaju Navikao sam je na darove Istinski bjese Zlatan sat Sa obicnim kaisem. Sat je bacila u smece. Kais s ruke Nikada nije skinula. Za njen stoti rodjendan Koji smo pamtili po tisini (ona je vjerovala da smo se voljeli citav vijek) poklonih joj prepariranog galeba. Nosila ga je svuda gde nas je put vodio. Jednom je u brodskoj kabini namjerno ostavila otvoren prozor Cudila se dugo zasto nije hteo da poleti. (Bila je to godina smijeha ili svjetlosna godina) Samo je jednom bila tuzna Tog dana U zatamnjenom kutku hotelske sobe ne dajuci mi ni da privirim Cekala je satima svoju kisu Tada sam o krajeve usana njenih Vezao dva velika balona I tako Izazvao osmijeh Koji sam volio U prvo svitanje Godine iste Nemirni djecaci iz susjedstva Gadjajuci ptice (koje su po svoje zito slijetale na njen dlan) Probusise balone preciznih hicima Jedva su joj promasili oci I ponovo se tuga uselila u njeno tijelo Vodio sam je u lov Punila mi je pusku corcima promatrala je dok sam nisanio Nije dala prstu ka obaracu Potom bi Neizmjerno srecna Moj lovacki torbak Punila liscem i travom Naga je ulazila u jezero (podatljivo i njezno) kao da ulazi u najtopliju postelju Brda su se prikradala vodi Nijesam znao da plivam Pratio sam je s camcem Mahao joj veslima razagonio radoznale ribe Zaticao bih je kako zaneseno Miluje glatku povrsinu Rekla bi: da se moj lik ocrtavao Na vodi Nijesam vjerovao Zabranio sam joj to jezero Tih dana je neko planinom pronio pricu kako u svitanje Jezero Posjecuje Utva Zlatousta Samo sam ja Tajnu jezera Znao O ljubavi nijesmo nikad ni rijec ni o ljudima Voljeli smo da ih presrecemo Kao najposteniji drumski razbojnici Prasnjave i umorne Da im oduzmemo dragocjeno vreme Da ih nagradimo smijeskom Koji je crveneo Ili da im ponudimo kofu Izvorske bijele vode Pili bi Ako su ljudi Neki covjek nas je kradom fotografisao Dok smo nepazljivo Ispijali Ucaureno nebesko plavetnilo Strasno smo bili ljuti Na covjeka tog Sto je uhvatio nas obnazeni pogled Stradao je u saobracaju A mi smo Imali tajnu vise Cigani nam bjehu jedini susedi Mnogo su nas postovali Ja sam voleo cerge a ona cigansku decu Jednom su nas divno ugostili Ispijali smo prvjenac Nas je tridesetak oko vatre uz pjesmu jelo Peceno pile Tada mi je prisapnula Da je na bogatiju gozbu Nijesam vodio Kada su ih cuvari suma Svojim mrgodnim licima Protjerali u drugi svijet Ostavise nam cergu I njen cudni pepeo Bili smo neizmjerno srecni i ostajali nijemi Do svjetlosti Zima nije mogla da zakorovi u nasa orijentalna jutra U zivot smo se kleli jedino zvijezdama Bjezali smo u snove Za dlaku neostvarene U ljepotu Koju smo tako bojazljivo cuvali Pocelo je nenadano da zlovremeni Trazili smo sifru Za lose proljece I ponovo klanjali zvijezdama Ni sanjali nijesmo Onako mlada Da ce ona prva Ka njima A svemu je kriv Pogani vjetar Sve cesce sam stavljao obloge od svog tijela Privijao na njene upaljene grudi Hlada cela Opasni nemir ociju Cemernu nevjericu usana Onoga jutra Kada joj je na raspukla usna Pokuljala Crvena lava Pijavicavim poljupcima sam uzaludno zaustavljao Njen kasalj Iz bolnice su je donijeli blijedu I necujnu kao samocu Izvadili su mi srce jednostavno je rekla I kad god je potom sunce umiralo od zapada se otvarala i crvenjela njena rascvjetana rana Setajuci alejama Zatvorenih ociju (sljepilo je postalo moja druga velika bolest) pronadjem je uvijek po mirisu Tamjana Njeno toplo tijelo Ni u smrti nije moglo Da se ostudeni Znam to pouzdano Jedino je zimi Na cijelom groblju Njena humka Bez snijega... |
Macevalac i macka
|
Macevalac ili macka Macevalac i macka Iz jedne stare knjige o macevanju napisao ju je verovatno jedan od prvih ucitelja skole Itorju, koji koju je osnovao Ito Kagehisa u sedamnaestom veku. Bio jednom jedan macevalac po imenu Soken kome je dodijao obesni pacov u njegovoj kuci. Taj pacov bio je toliko neustrasiv da je iz svog skrovista izlazio cak i po danu, cineci svakojake stete. Soken je naterao svoju macku da ga pojuri, ali mu ona nije bila ravna, a kad ju je ovaj ugrizao, ona je pobegla bolno mjaucuci. Macevalac je onda unajmio nekoliko macaka iz susedstva koje su bile poznate po svojoj vestini i hrabrosti u hvatanju pacova, pa je i njih pustio na pacova. Sklupcan u uglu, on je posmatrao macke kako mu se priblizavaju a onda je besno napao jednu po jednu. Macke su bile uzasnute i sve su ustuknule. Macevalac je bio ocajan i pokusao je da sam ubije pacova. Uzevsi svoj drveni mac, on mu se priblizi ali svi napori ovog iskusnog macevaoca pokazali su se neuspesnim, jer je pacov toliko vesto izmicao njegovom macu da se cinilo da bukvalno leti kroz vazduh poput ptice ili cak munje. Pre nego sto je Soken stigao da prati njegove kretnje, on mu je vec uspesno skocio na glavu. sav obliven znojem, Soken je konacno odlucio da digne ruke od potere. Kao poslednje cemu je pribegao, poslao je po Macku iz susedstva, opstepoznatu po svojoj tajanstvenoj vrlini najsposobnijeg lovca pacova. Ta Macka nije ni u jednom pogledu izgledala drugacije od drugih macaka koje su bile predhodno pozvane da se bore sa pacovom. Macevalac nije imao neko posebno misljenje o njoj, ali ju je pustio u sobu u kojoj se nalazio pacov. Macka je tiho usla u sobu kao da nije svesna da se tu desava nesto neobicno. Medjutim, pacov je bio krajnje uzasnut kad je ugledao ko mu se priblizava i stajao je kao ukopan, skoro okamenjen u soku. Macka je potpuno ravnodusno otisla do pacova i vratila se drzeai ga za vrat. Iste veceri, sve macke koje su ucestvovale u hvatanju pacova odrzale su veliki zbor u Sokenovoj kuci i s puno postovanja, zamolile slavnu macku da zauzme pocasno mesto. Duboko su se poklonile pred njom i rekle joj: Mi smo sve pozunate po odvaznosti i vestini, ali nikad nismo ni pomislile da na svetu postoji tako izuzetan pacov. Nijedna od nas nije bila u stanju nista da uradi dok nisi ti dosla; i kako si samo lako odnela pobedu! Mi sve zelimo da otkrijemo tvoju tajnu za nase dobro, ali pre toga hajde da vidimo koliko toga znamo o umetnosti hvatanja pacova. Prva istupi crna macka i rece: Ja sam rodjena u porodici cuvenoj po svojoj vestini u ovoj umetnosti. Jos od malih nogu vezbala sam sam sa namerom da postanem veliki pacolovac. U stanju sam da preskocim pregradu visoku vise od dva metra, znam kako da se provucem kroz sicusnu rupu kroz koju moze samo pacov da prodje. Vesto izvodim sve moguce akrobatske vezbe. Takođe mudro umem da uverim pacove da cvrsto spavam i da onda skocim na njih kad su mi nadohvat. Cak i oni koji trce preko grede ne mogu da mi pobegnu. Velika je sramota sto sam danas morala da uzmaknem pred tom starom pacovcinom. Slavna Macka veteran na to rece:Ono sto si ti naucila jeste sama tehnika ove umetnosti. Tvoj um uvek je svestan planova za borbu sa protivnikom. Drevni majstori razvili su samu tehniku da bi nas upoznali sa pravilnim metodom za obavljanje posla, a taj metod prirodno je jednostavan i efikasan i ukljucuje sve sustinske elemente ove umetnosti. Oni koji slede ucitelja ne uspevaju da shvate njegovo nacelo i suvise su zauzeti usavrsavanjem svoje tehnicke vestine i manipulativne spretnosti. Cilj se ostvaruje, a vestina dostize svoju najvecu delotvornost, ali kakav je znacaj svega toga? Okretnost je aktivnost uma, u to nema sumnje, ali ona mora biti u skladu s Putom. Kad se Put zanemaruje i kad se cilja samo na vestinu, on skrece i moze doci do njegove zloupotrebe. Ovo se mora dobro zapamtiti kad se radi o umetnosti borbe. Tada tigrasta macka istupi napred i ovako iznese svoje poglede: Po meni, ono sto je vazno u umetnosti borbe jeste duh (ki; c`i na kineskom) i ja jos odavno radim na njegovom oplemenjavanju i razvoju. Sada posedujem snazniji duh koji ispunjava nebo i zemlju. Kada se suocim s protivnikom, moj zastrasujuci duh vec je na njemu i pobeda je na mojoj strani cak i pre samog okrsaja. Ja nemam nikakvih svesnih planova u pogledu koriscenja tehnicke vestine, vec se ona ispoljava spontano u skladu sa promenom situacije. Ako se desi da pacov trci preko grede, dovoljno je da ga samo snazno pogledam sa svom mojom duhovnom snagom i on ce sigurno sam pasti sa nje i postati moj zarobljenik. Medjutim, taj matori pacov kretao se ne ostavljajuci ni najmanju senku za sobom. To zaista prevazilazi moja shvatanja. Odgovor velike stare macke glasio je ovako: Ti znas kako da do maksimuma iskoristis svoje psihicke moci, ali sama cinjenica da si toga svesna radi protiv tebe. Tvoja snazna psiha stoji nasuprot protivnikovoj i ti nikada ne mozes biti sigurna da je tvoja jaca od njegove, jer uvek postoji mogucnost da ona bude nadmasena. Ti se mozda osecas kao da tvoja aktivna krepka psiha ispunjava svemir, ali ona nije sam duh, ona nije vise od njegovog mracnog lika. Ona mozda podseca na Menciusov Kozen no ki (hai-jan ki c`i), ali u stvarnosti to nije slucaj. Menciunov k`i (duh), kao sto znamo, svetao je i prosvetljujuci i stoga pun krepkosti, dok tvoj duh stize krepkost zahvaljujuci okolnostima. Usled ove razlike u poreklu, postoji i razlika u delovanju. Jedno je velika reka koja neprestrano tece, a drugo je privremena poplava nakon obilnih padavina, koja se brzo iscrpljuje kad naidje na mocniji tok. Beznadezni pacov cesto se pokaze jacim od macke koja ga napada. On je sateran u cosak, vodi se borba za zivot i smrt i ocajna zivotinja ne gaji u sebi nikakve nade da ce se izvuci nepovredjena. Njeno duhovno drzanje prkosi svakoj opasnosti koja moze da je snadje. Citavo njegovo bice otelotvoruje borilacki k`i (duh ili psiha), i ni jedna macka ne moze da izdrzi njegov kao-celik-tvrd otpor. Zatim tiho krenu napred siva macka i rece: Kao sto nam kazes psihu, ma koliko da je jaka, uvek prati njena senka, a neprijatelj ce sigurno iskoristiti ovu senku, makar ona bila i najmanja moguca. Ja sam se odavno obucila da se ponasam na sledeci nacin: ne prestrasiti neprijatelja, ne forsirati borbu, vec zauzeti popustljiv i pomirljiv stav. Kad se pokaze da je neprijatelj snazan, ja delujem popustljivo i jednostavno pratim njegove pokrete. Delujem poput zavese koja se predaje pritisku kamena bacenog na nju. Cak i snazan pacov ne nalazi nacina da se bori sa mnom. Ali ovom sa kojim smo morali danas da se suocimo zaista nema ravna, on je odbio da se podcini mojoj psihickoj nadmocnosti i nije ga zavelo ispoljavanje moje popustljive psihe. Bilo je to najcudnije moguce stvorenje slicno nisam nikad srela u mom zivotu. Velika stara Macka odgovori joj: Ono sto ti nazivas popustljivom psihom nije u skladu sa Prirodom; to je vestacka stvar mehanizam izgradjen u tvom svesnom umu. Na taj nacin, vestacki pozvana popustljiva psiha stvara odredjeni stepen smucenosti i zakrecenja u tvom umu, Sto ce sigurno naskoditi ostrini percepcije i brzini akcije, jer se Priroda tada oseca ometenom u nastavljanju svog prvobitnog i sporednog toka kretanja. Postici da Priroda pokaze svoj tajanstveni nacin ostvarivanja stvari znaci resiti se svog celokupnog razmisljanja, kovanja planova i delovanja; dopustiti Prirodi da bude po njenom, dozvoliti joj da deluje u tebi onako kako ona hoce i nece biti nikakvih senki, nikakvih znakova, nikakvih tragova po kojima te mogu uhvatiti; tad nemas nikakvih neprijatelja koji mogu uspesno da ti odole. Medjutim, ja necu da kazem da je celokupna obuka kroz koju ste vi svi prosli bila bez ikakve svrhe. Na kraju krajeva, Put se izrazava preko svojih sudova (ljudsko bice, u religijskom jeziku, u koje se nesto toci, uliva, itd. prim. prev.) tehnicko majstorstvo zadrzava razum (ri, li) u njima, duhovna snaga deluje u telu, a kad je ona u harmoniji s Prirodom, deluje u savrsenom skladu s promenama sa nasom okolinom. Kad se popustljiva psiha na taj nacin zadrzi, ona obustavlja borbu na fizickoj ravni sile i u stanju je da odoli cak i kamenu. Pre izvesnog vremena, u mom susedstvu zivela je macka koja je provodila svo vreme u spavanju, ne pokazujuai nikakve znake zivotinjske duhovne snage licila je na kip od drveta. Ljudi je nikad nisu videli da je uhvatila ijednog pacova, ali kudgod je ona lutala nijedan pacov nije se usudjivao da se pojavi u njenom prisustvu. Jedanput sam je posetila i upitala za uzrok tome. Nije mi dala nikakav odgovor. Ponovila sam moje pitanje cetiri puta, ali je ona ostala nema. Nije se radilo o tome da ona nije bila voljna da mi odgovori ona zapravo nije znala kako da mi odgovori. To nas uverava da onaj koji ne zna ne kaze ni rec, dok onaj koji govori ne zna. Ta stara macka bila je zaboravna ne samo kad se radilo o njoj samoj vec i kad se radilo o svemu oko nje ona se nalazila u najvisem duhovnom stanju beznamernosti. Ona je shvatila bozanski ratnicki duh i nije ubijala. Ja se ne mogu uporediti sa njom. Zatim je Macka nastavila: Pa, ja sam samo macka; hranim se pacovima i kako ja mogu znati nesto o covekovim problemima? Ipak, ako mi dozvoljavate da jos nesto kazem, morate imati na umu da je macevalastvo umetnost spoznaje Razloga zivota i smrti u odsutnom trenutku njegov cilj nije samo da se pobedi protivnik. Samuraj mora uvek da vodi racuna o ovoj cinjenici i da obuci sebe u duhovnoj kulturi kao i u tehnici macevalastva. Prema tome, on pre svega mora steci uvid u Razlog zivota i smrti kad je njegov um slobodan od sebicnih misli. Kad ovo postigne, on ne gaji vise nikakve sumnje, nikakve zbunjujuce misli; on ne pravi proracune, niti promislja; njegov Duh miran je i popustljiv i u skladu sa okolinom; on je vedar i prazno-uman; i zato je u stanju da slobodno odgovori na promene koje se odigravaju u njegovoj okolini. S druge strane, kad se misao ili zelja probude u njegovom umu, one prizivaju svet oblika; tu postoji ja i postoji ne-ja, sto dovodi do protivrecnosti. Dokle god se ovo suprostavljanje nastavlja, Put se oseca ogranicenim i blokiranim a njegove slobodne aktivnosti postaju nemoguce. Tvoj Duh vec je gurnut u tamu smrti i vec potpuno gubi svoju prirodnu blistavost. Kako mozes da ocekujes da se u tom stanju uma dignes i stavis na kocku svoju sudbinu boreci se sa protivnikom? Cak i ako izadjes kao pobednik, to nece nista biti vise od slucajnosti, a sasvim sigurno suprotno duhu macevalastva. Pod beznamernoscu ne podrazumeva se odsustvo stvari u kojem preovladjuje prazno nistavilo. Duh je po prirodi bezoblican i u njega se ne mogu smestiti nikakvi objekti. Kad se bilo sta u njega smesti to privlaci tvoju psihicku energiju ka sebi, a kad tvoja psihicka energija izgubi ravnotezu, njegova prirodna aktivnost biva sputana i vise ne tece. Tamo gde se javlja preokret toka energije, dolazi do njenog viska u jednom pravcu i manjka u drugom. Tamo gde je ima suvise, ona se presipa i ne moze se kontrolisati, a tamo gde je nedostaje on se nedovoljno okrepljuje i smezurava se. U oba slucaja, on nije u stanju da izadje na kraj s neprekidno promenljivim situacijama. Ali kad u njemu preovladjuje stanje beznamernosti, Duh u sebe nista ne smesta, niti se on preokrece u bilo kom pravcu; on trancenduje i subjekat i objekat. On odgovara na promene u okolini i ne ostavlja nikakve tragove. U Knjizi promena (I Jing) stoji: U njemu nema nikakvog razmisljanja, nikakvog delanja (ili nikakvog htenja) apsolutan mir i nikakvo kretanje; ali on oseca, i kad on deluje, on tece kroz sve predmete i dogadjaje ovog sveta. Kad se ovo shvati u kontekstu umetnosti macevalastva, covek je blizi putu. Posto je pazljivo slusao mudrost Macke, Soken postavi sledece pitanje: sta se podrazumeva pod tim nema ni subjekta ni objekta? Macka mu odgovori: Zbog sopstva postoji i neprijatelj kada nema sopstva nema ni neprijatelja. Neprijatelj znaci suprostavljanje kao sto je muzjak suprostavlje zenki i vatra vodi. Sve sto ima oblik neumitno postoji i u suprotnosti. Kad nema znakova (kretanja misli) u tvom umu, u njemu ne dolazi ni do kakvog sukoba suprotnosti, a kad nema nikakvih sukoba, gde jedno pokusava da ostvari predmoc nad drugim, to se onda naziva ni neprijatelj ni sopstvo. Kad se kasnije, i sam um zaboravi zajedno sa znacima (kretanja misli), uzivas u stanju apsolutnog ne-radjanja-nicega, nalazis se u stanju savrseno mirne pasivnosti, u harmoniji sa svetom, ti i on ste jedno. Dok oblik neprijatelja prestaje da postoji ti toga nisi ni svestan, a ne moze se reci ni da si toga potpuno ni nesvestan. Tvoj um ociscen je od svakog kretanja misli i ti deluje samo kad se javi podsticaj (iz Nesvesnog). Kad ti je um na taj nacin u stanju apsolutnog-ne-radjanja-nicega, svet se poistovecuje sa tvojim sopstvom sto znaci da ne pravis nikakav izbor izmedju ispravnog i pogresnog, voljenja i nevoljenja i nalazi se iznad svih oblika odvajanja. Stanje kao sto su zadovoljstvo i bol, dobitak i gubitak, tvorevine su tvog vlastitog uma. Citav Univerzum zaista ne treba traziti izvan Uma. Stari pesnik kaze: Kad ti je cestica prasine u oku, trostruki svet postaje uska staza. Neka ti um bude potpuno slobodan od predmeta - koliko se onda ovaj zivot siri! Kad nam i najsitnije zrnce peska upadne u oko, mi ga ne mozemo drzati otvorenim. Oko se moze uporediti sa Umom koji je po prirodi blistavo prosvetljujuci i slobodan od predmeta, ali cim neki predmet udje u njega njegova vrlina se gubi. Kaze se isto tako da kad je covek okruzen neprijateljima kojih ima na stotine hiljada ovaj oblik (poznat kao Sopstvo) moze se zdrobiti u komade, ali Um je samo moj i sa njime ni jedna ma koliko nadmocna armija ne moze imati nikakve veze. Konfuci kaze: Cak i obican covek sa ulice ne moze se lisiti sopstvene volje. Medjutim, kad je um zbunjen, on postaje svoj vlastiti neprijatelj. To je sve sto ovde mogu da kazem jer uciteljev zadatak ne moze ici dalje od prenosenja tehnike i objasnjavanja razloga za nju. Ti si taj koji shvata sustinu toga. Sustinu spoznaje ti sam, ona se prenosi od uma do uma, a rec je o posebnoj vrsti ucenja, izvan pisanog ucenja. Tu nema nikakvog namernog skretanja od tradicionalnog ucenja jer je cak i ucitelj nemocan u tom pogledu. Od umnog treninga koji su uveli drevni mudraci pa sve do razlicitih grana umetnosti, samo-spoznaja je najtemeljnija ideja od svih i ona se prenosi od uma do uma - radi se o posebnoj vrsti ucenja izvan pisanog ucenja. Ono sto postize pisano ucenje jeste da ti pokaze sta imas u sebi. Nema prenosenja tajni s ucitelja na ucenika. Ucenje nije tesko, a ni slusanje nije tesko, ali ono sto je zaista tesko je postati svestan onoga sto zaista imas u sebi i biti u stanju da to upotrebis kao svoje. Ova samo-spoznaja poznata je kao sagledavanje unutrasnjosti sopstvenog bica a to je satori. Satori je budjenje iz sna. Budjenje i samo - spoznaja i sagledavanje unutrasnjosti sopstvenog bica to su sinonimi. Voli vas d-Raa-gi |
30.12.2004., četvrtak
Portret slikara
|
Dva labuda jezerom plove gledju ih dva oka dve mogucnosti. Dva se leptira dovijaju kako da pripitome belinu -od silne da se ljubavi labudovi ne uplase- Dva leptira besumno slecu na dva bela krila neciji prsti u pesku slikaju nenaslikano. Dragi Janic |
|
Reka nad rekom tama u reci mesec i zvezde. Zeleci da bude cista za njega naga zagazila u reku rukama hvata mesec i zvezde. Dragi Janic |
|
On sedi zagledan u daljinu. Lagano ustima prinosi pice. Ona ga gleda krisom i drhti. Soljica ispunjena cajem. Dragi Janic |
Nocni sapat
|
Ljubim ti tragove bosonoga nepoznata zeno dah tu zudnje mirisem kao pas i ne mozes biti drukcija nego srna vlas ti kose nadjoh pred vratima sume. Gledam te usima tu si lize mi uznemireni damar tvoje vlazno oko na tragu kao pas dah ti zudnje osluskujem. Skerletna kralja sume molis da te zastiti njegovu majku molis da te nadjem. Dragi Janic |
Poziv
|
POZIV (nadahnut Snevacem iz planine Oraja,Casni starac americkih Indijanaca) Mene ne zanima kako zaradjujes za zivot. Ja zelim da znam za cim zudis I da li se usudjujes da sanjas o tome da ispunis ceznju svoga srca. Mene ne zanima koliko godina imas. Ja zelim da znam da li ces rizikovati da ispadnes budala zbog ljubavi,zbog snova, zbog avanture koja se zove biti ziv. Mene ne zanima koje planete zakrivljuju tvoj mesec. Ja zelim da znam da li si dodirnuo srediste sopstvene tuge, da li Su te otvorile izdaje zivota ili si se skvrcio I zatvorio Iz straha od daljeg bola!Zelim da znam mozes li sedeti sa bolom, Sa bolom mojim ili svojim, Ne meskoljeci se da ga prikrijes ili umanjis ili zatres. Zelim da znam mozes li drugovati sa radoscu,sa radoscu Mojom ili svojom, Mozes li se prepustiti divljem plesu I Dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju I Ne upozoravati nas da budemo pazljivi,da budemo realisticni, Niti da se setimo svojih ljudskih ogranicenja. Mene ne zanima da li je prica koju mi kazujes iskrena. Ja zelim da znam mozes li razocarati druge da bi bio iskren Prema samo sebi. Mozes li Podneti optuzbu izdaje I ne izdati sopstvenu dusu. Ja zelim da znam mozes li videti lepotu cak I ako nije lepa Svaki dan. I mozes li Crpsti svoj zivot iz Bozjeg prisustva.Zelim da znam mozes li Ziveti sa promasajem,sa promasajem svojim I mojim,I jos uvek Stajati na rubu jezera I srebrnastoj mesecini uzvikivati “DA!” Mene ne zanima gde zivis I koliko para imas. Ja zelim da znam mozes li se dici posle noci bola I ocaja, Iscrpljen,satrt do srzi,I uraditi ono sto se mora uraditi za decu. Mene ne zanima ko si ti I kako si se obreo ovde. Ja zelim da znam hoces li stati u srediste ognja zajedno sa mnom I ne ustuknuti. Mene ne zanima gde ili sta ili kod koga si ucio. Ja zelim da znam sta je to sto te drzi iznutra,kad sve drugo Otpadne. Ja zelim da znam mozes li biti sam sa sobom, I da li zaista Volis drustvo u kome se nadjes u praznim trenucima. d-Raa-gi |